RAZUMITE APSTRAKTNO

Nebo nije plavo za tebe,
sunčani dan nije prelep za tebe,
ni ptice ne pevaju pesmu o tebi,
ništa što misliš nije tvoje…

Ne pišem tebi, ne želim da čitaš,
moja slova nisu namenjena tebi,
ni ove reči nisu zbog tebe,
ništa zarad tebe, ni lepo, ni ružno…

Čak i ne mislim na tebe,
ne želim da znam da postojiš,
ništa što radim ne asocira na tebe,
zato pišem, al` nikako o tebi…

Ne nadaj se da ću te spomenuti,
pesme se pišu ljudima koje voliš,
veruj mi ti nisi ovde
i molim te…nestani, idi molim te…

Pederi i kurve rađaju debile,
Srbiju bombarduju demokratske sile,
MC Donalds posećuju samo debeli,
nebi li se tamo nekako najeli…

Zemlju nam čuvaju Debilne Budale,
sa životima našim oni se šale,
a narod rinta za parče hleba,
i ako rinta tako mu i treba!

Omladina sluša zevače glupe,
anarhija ne krasi đačke klupe,
i čujem, kažu kraj nam se bliži,
zato moli, kukaj, Evropi liži…

Trandže usvajaju napuštenu decu,
stavljaju sise da liče na Cecu,
što bilo je sram sada se fura,
gde kurac neće - pendrek se gura!

STIŽE NOVI POREDAK,
STIŽE NOVI SAN,
DA BIĆEMO ISTI - TO NE PRIHVATAM!

P.S. Ovu sam poemu već okačio na jedan blog, no kako sam od njega odustao, evo je i ovde!

Moje su misli negde daleko,
skrivene u kosi što mrsio sam nekad,
miluju kožu glatku i sjajnu
i teraju na plač u mom ličnom paklu…

Sećam se kako voleo sam nekad,
ukus vina sa usana tvojih,
a sada i sam samo ponekad,
popijem čašu, ali me zaboli.

I dalje osećam vetar na licu,
i uz to miris kose što se njiše
i znam da to smatrah odsjajem sreće,
nadah se da će trajat` i da proći neće…

Moje su misli prokleto daleko,
bude se zajedno sa mislima jutra,
teraju pesnicu o zid da lupim,
teraju na plač u mom ličnom paklu…

Crvene suze lijem niz lice,
život, to je ono iza mene,
a ti prošla si kroz sve moje ulice,
za sobom ostavila trag, u grudima popucale stene….

Ustajao dah navike, samoće,
tražim teške reči da njima te pljunem,
nadam se a znam da bol ostaće,
koliko god to ne želim, ipak te kunem…

Ne razumem ništa a najmanje sebe,
ko da bacio sam sidro i ukovan stojim,
i nema dana da ne pomislim na tebe,
valjda će proći, ali suprotnog se bojim.

Hod bez cilja sad najbolji mi drug,
po navici prolazim pored tvoje zgrade,
osećam kao da tu imam neizmiren dug,
tu srce zatreperi, tu će i da stane…